Evropska kuća

Nekada davno, katedrale su predstavljale trigonometrijske tačke Evrope. One su bile dom celokupne evropske umetnosti u kojima je ona nalazila svoj izraz, od Brisela, Barselone, Antverpena i Strazbura, preko Beča, Londona, Magdeburga i Upsale, pa do Ahena, Kutenberga, Burgosa i Klauzenburga. Od prezimena čuvene graditeljske porodice Parler, graditelja svih katedrala od Frajburga do Praga, nastao je izraz vođa radova (polier).

Želeli bismo da vođe njihovog duha i sposobnosti učestvuju u gradnji evropske kuće. Isto tako priželjkujemo da sudije nemačkog Ustavnog suda iz Karlsruea, kada 12. septembra budu odlučivali o ustavnosti Evropskog stabilizacionog mehanizma i Fiskalnog pakta, imaju u vidu širu sliku.

Izgradnja starih katedrala trajala je dugo, a ponekad nezamislivo dugo. Na čuvenoj katedrali u Kelnu radovi su sa prekidima trajali 632 godine. A ukoliko je gradnja išla brže tj. kada bi se dogodilo da se katedrala izgradi za vreme graditeljevog života, za to su traženi iracionalni razlozi – verovalo se da je tu đavo sigurno umešao svoje prste.

U mnogim legendama koje su pratile izgradnju katedrala glavni protagonisti su očajni graditelji koji su, ne bi li konačno završili ono što su započeli, sklapali pakt sa đavolom. Graditelji su rogatom podizvođaču kao nagradu obećavali dušu onoga ko prvi uđe u katedralu prilikom njenog otvaranja. Legende kažu da su mnogi lukavi graditelji nadmudrili đavola, koji se nadao da će njegove žrtve biti kraljevi, biskupi ili carevi, ali je na kraju morao da se zadovolji psom u Regenzburgu ili vukom u Ahenu.

Izgradnja evropske kuće, u poređenju sa gradnjom katedrala, traje veoma kratko; radovi napreduju, ali još uvek nije gotovo. Izgradnja je trenutno zapala u teškoće, graditelji su demotivisani, na jednoj strani se još uvek gradi, na drugoj se sanira, tamo se nešto podiže, ovde se osipa, a postoji i zabrinutost da će radovi biti potpuno obustavljeni. Zašto? Razlog je kao i uvek novac, ali i činjenica da se evropska kuća, za razliku od srednjovekovnih katedrala građenih mermerom, gradi od suvereniteta koji isporučuju države članice.

Nemački Ustav, barem tako kažu mnogi stručnjaci za ustavno pravo, zabranjuje dalji prenos nemačkog suverenog materijala, jer je već ionako mnogo odvezeno u tu istu Evropu, tako da je sada ugrožena sama suština Ustava. Ustav mora da očuva ovo jezgro, te bi Ustavni sud sada trebalo da izda naredbu o zabrani dalje isporuke. Takva zabrana imala bi za posledicu obustavu gradnje evropske kuće jer su Nemci njeni najvažniji graditelji. Obustava radova bi bila izuzetno delikatna i opasna, prekid radova na katedrali u Kelnu trajao je čitavih 300 godina.

Šta možemo da uradimo da se izgradnja nastavi? Postoji jedan đavolski predlog koji kao da se oslanja na srednjovekovne legende. Za završetak evropske kuće moramo da žrtvujemo dušu u kojoj se ogleda nemački identitet, moramo da žrtvujemo Ustav. Ovaj akt žrtvovanja je neophodan kako bi se radovi na evropskoj kući priveli kraju.

Suočavanje sa ovim izborom ni proevropskim Nemcima ne pada lako. Da li je Ustav cena koju moramo da platimo za Evropu? Da li moramo da odbacimo ovaj Ustav i napišemo potpuno novi za čije je usvajanje potreban referendum? Bila bi to cena koja je daleko veća od stotina milijardi datih za sve dosadašnje pakete pomoći.

Ustav je krunski dragulj nemačke demokratije. On je čuveni i širom sveta kopirani blistavi primer konstitucionalizma i srce prosvećene nemačke duše. Ovaj Ustav je tokom vremena na mnogim mestima razvodnjen, ali se i dalje poštuje, ceni, uvažava, čak i voli. Da li Nemci za završetak evropske kuće moraju da isčupaju svoje srce, ili da odustanu od evropskog projekta.

Nemački Evropljani, koji bi za Evropu iščupali i svoje srce, pokušavaju da umire druge i da opravdaju svoj postupak. Morali bismo da napišemo još bolji, novi, Evropi naklonjen Ustav i onda pozvati narod da odluči. Metoda transplantacije srca opisana je u poslednjem članu Ustava. I autor ovoga teksta se uvek za ovo zalagao. Postoje argumenti kojima bi mogli da umanjimo riskantnost ove operacije. Ustav je tokom poslednje 63 godine menjan čak 60 puta i zašto ga sada ne bi zamenili jednim potpuno novim, Evropi nesporno naklonjenim Ustavom.

Od većine dosadašnjih promena, Ustav nije imao puno koristi. „Lakonsko dostojanstvo“ prvobitnog teksta Ustava, kako je to rekao berlinski stručnjak za ustavno pravo Kristof Melers, je ovim promenama izgubljeno. Ustav danas ima dva puta više teksta nego onaj iz 1949. umetnuti su mnogobrojni novi članovi, a od prvobitnih 146 članova samo je 83 ostalo neizmenjeno.

To samo po sebi ne mora da bude loše jer su promene znak da se Ustav shvata ozbiljno. Ali nije dobro ako su promene pretežno loše, što se ogleda u tome da su članovi opterećeni detaljima, kao što je na primer prvobitno veoma mali član o pravu azila, koji je sada ne samo 40 puta duži od svog prethodnika već u sebi sadrži veliki broj rigidnih i za izbeglice veoma nepovoljnih odredbi. Ustavne promene „više ne struktuiraju političke odluke već ih anticipiraju“, žali se Diter Grim i dodaje „kada bi danas nekome palo na pamet da nešto u Ustavu precizira verovatno bi uneo celi zakon koji reguliše tu oblast“.

Kraće rečeno, Ustav je ranije bio bolji. Skloni smo da hvalimo delimično nerazumljivi i na nekim mestima skrpljeni tekst Ustava. Precizne, svima razumljive rečenice su zamenjene nerazumljivim birokratskim blebetanjem.

Prva federalistička reforma iz 2006, kada je u Ustav unet čitav jedan zakon, bila je vrhunac ove nesrećne prakse. Dok je druga federalistička reforma iz 2009. u njega ugurala sadržinu međudržavnog ugovora, koja je toliko nerazumljiva da podseća na upustvo za DVD plejer na japanskom. Sa ovom poslednjom reformom, u Ustav je ušla i veoma hvaljena granica zaduživanja kao i mehanizam uravnotežavanja budžeta između pokrajina u kome je tačno u evro utvrđeno kome koliko novca pripada. Kakva glupost! Takvi detalji nemaju šta da traže u Ustavu. Ustavni patriotizam ne može više da se zasniva na tekstu koji jedva da iko razume.

Sva ova poboljšanja/pogoršanja bila su moguća zato što o njima nije pitan narod. Promene Ustava spadaju u nadležnost zakonodavca ako se sa tim saglase velike partije (a posebno onda kada su u koaliciji), tako da osim Ustavnog suda ne ostaje niko ko bi mogao da ih zaustavi. Nijedna partija se nije usudila da pitanje promene Ustava stavi na referendum.

Ustavu je naneta šteta, a posebno tokom poslednjih dvadeset godina. Međutim, bio bi to čudan oblik otklanjanja štete kada bi odbacili ceo Ustav i poverili donošenje jednog potpuno novog, navodno Evropi naklonjenog Ustava, i to baš onim političkim snagama koje su pričinile tako veliku štetu starom Ustavu.

Ustav je zaista izmaltretiran, ali je još uvek dobar, a ono što je najvažnije je da ovaj Ustav uživa veliko poverenje Nemaca. Osnovna prava sadržana u njemu su nešto najlepše što se osnovnim pravima može desiti, jer su postala deo ljudske svakodnevice. Pogrešna bi bila alternativa koja bi zahtevala ili da se stari navodno Evropi nenaklonjen Ustav žrtvuje ili da se dignu ruke od Evrope. Ova alternativa se i ne postavlja u ovom obliku. Niko ne traži da moramo da se odlučimo između Ustava i Evrope; to samo zahteva pogrešna doslednost u tumačenju prava kojoj su skloni pravnici, kojima pripada i vaš autor.

Ustav nije suprotan Evropi, on kao da je umotan u evropske simbole. U njegovoj preambuli piše da je nemački narod „nameran da postane jednaka karika u ujedinjenoj Evropi.“ Ovaj Ustav pokazao je Nemcima put u Evropu, on je bio kompas. Ali kompas se ne odbacuje kada smo blizu cilja, kompas nam je uvek potreban.

Možemo istovremeno da imamo Evropu i da sačuvamo Ustav, a oboje uz više demokratije. Evropi treba više demokratije, kao i nemačkom Ustavu. Evropi je potreban demokratski Ustav koji će pokazati da ishod sjedinjenja dvadesetsedam demokratija neće biti zakržljala već jedna potentna demokratija. A u Nemačkoj mora konačno da se sprovede u praksi ono što piše u Ustavu. Demokratija se ne ostvaruje samo putem izbora već i putem referenduma. Takav referendum o Evropi, o demokratskoj Evropi, morao bi uskoro da bude na dnevnom redu.

U budućnosti moraju da postoje dva Ustava. Jedan, novi evropski Ustav, organizacioni statut Evropske unije, u kome je na valjan način uređen odnos između Evropskog parlamenta, Saveta i Komisije. I drugi, stari nemački ustav, koji je ljudima prirastao za srce i koji mora da sačuva snagu i vitalnost. Oba Ustava povezivaće referendum i prihvatanje od strane suverena tj. naroda. Nemačkoj je potreban referendum, kao i Evropi.

Temelj evropske kuće ne stoji na ruševinama nacionalnih država. Ko želi da razruši pojedinačne države kako bi na njima izgradio Evropu i da pocepa njihove Ustave kako bi na njihovo mesto došao novi zajednički Ustav; taj ne razume ništa o Evropi. Evropa ne razbija, Evropa ne cepa. Evropa spaja.

Ustavi nisu tu da bi uništili veze među ljudima već da bi stvorili poverenje. Evropa je nova concordantia discordantium, delo koje nešto potpuno suprotno, čak protivrečno usaglašava i spaja. Evropa je demokratski projekat. Kako bi ga dovršili nisu nam potrebni pakleni planovi i đavolske alternative. Potrebni su nam ljudi.

Evropska kuća je velika kuća sa mnogo soba i vrata, sa mnoštvom kultura i mnogo različitih ljudi. Ova kuća čuva evropsku raznolikost i bogatstvo koje iz nje proizilazi. Ova kuća je naša domovina.

 
Süddeutsche Zeitung, 08.09.2012.

 

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 10.09.2012.