Makedonsko državče

 

 

majstori majstori
šta ste učinili
to nije moja kuća
to više nisam ja.
Aleksandar Sekulić, Majstori u kući

Nakon potpisivanja Prespanskog sporazuma sa Grčkom iz 2018. godine i usvajanja francuskog predloga za rešenje spora sa Bugarskom pre nekoliko dana, Severna Makedonija je i zvanično dobila status kandidata za Evropsku uniju, uz čestitke najviših evropskih zvaničnika, od Ursule fon Lajden, Makrona i drugih. Makedonska saga, držim, ima najbližu paralelu u epizodi Mućki u kojoj Trigger (Brzi), čistač ulica, od gradske većnice dobija orden zbog toga što već dvadeset godina koristi istu metlu. „Četrnaest puta menjao sam joj dršku, a sedamnaest puta četku“, hvali se Brzi drugarima u pabu, našta ga oni zbunjeno pitaju: „Kako, dođavola, to može biti ista metla?“ Naime, zamislimo umesto Brzog nekog Makedonca koji se istoj ekipi hvali kako mu je država, nakon 17 godina od podnošenja zahteva za kandidaturu, i zvanično postala kandidat, nakon što je u međuvremenu promenila ime, zastavu, ustav i udžbenike po zahtevu Grčke, a zatim se obavezala da će opet promeniti i udžbenike i ustav zbog bugarskog insistiranja da su joj jezik i nacija nastali od Bugara. Šta bi drugo moglo reći društvo za stolom osim: „Kako, dođavola, to može biti ista država?“

 

U duhu demokratije

Nije baš tako, reći ćete. Pa, da vidimo. Obiman Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije, kojim se potonja saglasila da promeni ime države u Severna Makedonija, potpisan je u junu 2018. godine „u duhu demokratije, poštovanja ljudskih prava i fundamentalnih sloboda, i dostojanstva“, kako stoji u njegovoj preambuli. Posebnu pažnju privlače članovi 7 i 8 kojima se, između ostalog, Makedonija obavezuje da će u roku od šest meseci revidirati status spomenika, javnih zdanja i infrastrukture i, ukoliko oni na bilo koji način upućuju na staru helensku civilizaciju i čine integralni deo grčkog istorijskog i kulturnog nasleđa, sprovesti korektivne mere (član 8, stav 2), neće koristiti simbol koji je bio prikazan na njenoj zastavi i ukloniće ga sa svih javnih mesta i javne upotrebe na svojoj teritoriji (član 8, stav 3). Najzad, obe strane saglašavaju se da formiraju ekspertske komisije koje će, na osnovu naučnih činjenica i pouzdanih istorijskih izvora, „po potrebi revidirati bilo koje školske udžbenike i pomoćna nastavna sredstva kao što su mape, istorijski atlasi“ kao i kontrolisati buduća izdanja.

Osim toga, „strane prihvataju da se njihovo specifično shvatanje pojmova ‘Makedonija’, i ‘makedonski’, odnosi na različite istorijske kontekste i kulturno nasleđe“, pa tako kada Grci koriste te pojmove, oni se odnose ne samo na područje i narod na severu Grčke, već i ono što im pripada („but also their attributes“), kao i helensku civilizaciju, istoriju, kulturu i nasleđe tog regiona od antike do danas (član 7, stav 2); kada Makedonci koriste te pojmove, međutim, oni se odnose na njihovu sopstvenu istoriju, kulturu i nasleđe, koji su upadljivo drugačiji („distinctly different“) od onih koje koriste Grci. Najzad, obe strane navode kako „zvanični jezik i ostali atributi Druge strane nisu povezani sa drevnom helenskom civilizacijom, istorijom, kulturom i nasleđem severnog regiona Prve strane“ (član 7, stav 4).

Od svih paradoksa kojima obiluje ovaj dokument ovaj je, valjda, najveći. Cela Evropa, Zapad, čitav Mediteran pa i vasceli svet baštini helensku kulturu i jezik i oseća povezanost s njom, samo su Makedonci izuzetak? Sve i da želimo da se – prema slovu ovog sporazuma – ograničimo samo na severni region Grčke, kako bismo to izveli u praksi? Budući da je Aristotel Stagiranin tj. Makedonac, da li to znači da treba da odbacimo svaku vezu između njegovog učenja sa našom kulturom? Ili ćemo izbaciti samo ona saznanja do kojih je Aristotel došao tokom boravka u Makedoniji, dok je bio tutor Aleksandru Velikom? A šta ako je sve svoje glavne misli Aristotel već doneo u glavi iz Stagire? Koja to komisija može da iz današnjeg korpusa znanja odvoji šta je to Aristotelovo a šta nije, kad gotovo svaki udžbenik počinje time da ime, podela i opis današnjih prirodnih i društvenih nauka dolazi upravo od njega? Dakle, svima drugima Grci će pričati nadugačko i naširoko kako njihova kultura, politika, nauka i filozofija imaju helenske korene, samo će ih odricati Makedoncima?

Nevolje sa jezikom

Posebno je interesantan stav 4 Prespanskog sporazuma u kom se kaže: „Druga strana navodi kako njen zvaničan jezik, makedonski jezik, pripada grupi južnoslovenskih jezika.“ Pažljivom čitaocu neće promaći to da grčka strana ovim ne priznaje nužno ni zvaničan jezik severnog suseda kao makedonski jezik niti njegovu posebnost u grupi južnoslovenskih jezika – tu tvrdnju iznosi samo makedonska strana. No, dok je jezičko pitanje u slučaju spora sa Grčkom bilo suštinski marginalno, jer Grcima nije problem postojanje makedonskog jezika i nacije po sebi, dokle god se Makedonci ne vezuju za antičke Makedonce, u sporu sa Bugarima, koji makedonski smatraju dijalektom bugarskog, ono je ključno.

Šta u tom smislu donosi najnoviji dokument? U najnovijem Protokolu o kom se, u osnovi, 16. jula izjašnjavalo makedonsko Sobranje, Republika Severna Makedonija se obavezuje da će: u svoj Ustav uvrstiti i Bugare, da će makedonska vlada „reafirmisati osudu i izvinjenje za nepravde i represiju izvršenu u prošlosti, direktno ili indirektno, od strane komunističkih vlasti protiv građana na osnovu njihovog etno-političkog samoopredeljenja, uključujući i Bugare“, sprovesti rehabilitaciju žrtava represije iz komunističkog perioda, „garantovati slobodno ostvarivanje prava Bugara u Republici Severnoj Makedoniji na slobodno izražavanje, zaštitu i razvoj identiteta i specifične karakteristike njihove zajednice“, da će suzbijati govor mržnje protiv Bugara i postići rezultate u krivičnom gonjenju onih koji ga koriste, da će „poštovati sve zajedničke istorijske događaje i ličnosti prethodno dogovorene“, dostaviti izmenjenu lekciju o Samuilovom carstvu iz udžbenika za 7. razred i „promeniti sadržinu udžbenika geografije za 7. razred, zbog neosnovanih etničkih/teritorijalnih pretenzija“, itd.

Osnovni utisak koji ovaj dokument daje jeste jednostranost niza mera i obaveza, koje se odnose samo na makedonsku stranu. Bugari će biti priznati u Severnoj Makedoniji ali ne i Makedonci u Bugarskoj, samo će bugarske žrtve komunističke represije u Makedoniji biti zvanično rehabilitovane, ali ne i one makedonske u Bugarskoj, samo će Severna Makedonija garantovati ostvarenje prava Bugara u svojoj zemlji. A šta je sa Drugim svetskim ratom? Pa nisu Makedonci okupirali Bugare 1941. nego obratno. Šta je sa žrtvama bugarske okupacije? Drugim rečima, nema ni slova o makedonskoj zajednici u Bugarskoj i njihovim pravima, stradanjima pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata. I, pri svemu tome, ovaj Protokol ne sadrži sve obaveze koje je makedonska strana preuzela, jer se poziva na neke prethodne dogovore koji će tek naknadno biti objavljeni. Drugim rečima, status i posebnost makedonskog jezika, prava Makedonaca na sopstveni identitet, recipročno izvinjenje za bugarsku okupaciju ili zločine počinjene u Drugom svetskom ratu, nisu ni slovom pomenuti.

Nema, dakle, nijedne reči o makedonskom jeziku, osim što se Protokol završava napomenom da je on potpisan u Sofiji, „u dva originalna primerka, svaki na zvaničnom jeziku država – bugarskom jeziku, saglasno Ustavu Republike Bugarske i makedonskom jeziku, saglasno Ustavu Republike Severne Makedonije“. Tokom prvog dana skupštinske rasprave, predsednica Evropske komisije Ursula fon Lajden je makedonske poslanike u Sobranju uveravala rečima: „nema sumnje da je makedonski jezik vaš jezik i mi to potpuno poštujemo”. No, to mi se očito odnosi na briselsku administraciju, ali ne i na Bugare koji će, dakle, imati punu slobodu da i dalje tvrde kako makedonska nacija ne postoji i kako je makedonski jezik dijalekat bugarskog.

 

Sve su nacije izmišljene, samo su neke umišljenije od drugih

Da se razumemo, sve su nacije, kako kaže Benedikt Anderson, „zamišljene zajednice“, moderni politički proizvodi puni protivrečnih, proizvoljnih istorijskih refleksija, priča o povezanosti krvi i tla, o junačkoj i drevnoj prošlosti i slavnim precima. Noviji narativ o današnjim slovenskim Makedoncima kao potomcima drevnih Makedonaca, naslednicima Aleksandrovog carstva i slično je, stoga, besmislica. Ali, isto tako, etnička, genetska i kulturna veza između današnjih Grka sa drevnim Grcima ili današnjih Bugara sa stepskim plemenom Bulgara po kojima su dobili ime, toliko je daleka i posredovana, da nijedna moderna politička zajednica ne bi trebalo da polaže monopol na Aleksandra Velikog ili Samuila, a kamoli da na osnovu tog prava ograničava druge u pogledu imena zemlje, zastave i državnih simbola. Budućnost jedne evropske zemlje ne sme zavisiti od str. 34 u udžbeniku geografije za 7. razred osnovne škole. To je direktno suprotno „duhu demokratije, poštovanja ljudskih prava i fundamentalnih sloboda, i dostojanstva“. Ako današnji Bugari i Grci i dalje boluju od nacionalnih fikcija i frustracija, Evropska unija i njeni lideri trebalo bi da ih od njih trezne i leče, a ne da ih ohrabruju pozdravljajući sporazume koji počivaju „na kompromisima i ravnoteži” (Makron), pri čemu se jednima, koji su van unije, do samopotiranja sužavaju osnovna politička prava, dok se drugi, unutar nje, učvršćuju u svojoj isključivosti.

Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Peščanik.net, 23.07.2022.